Pre pojave čudovišta zvanog rock ’n’ roll, u Americi se 50-ih godina koristio izraz „kruner“ (crooner). Taj termin je označavao muške vokale koji su imali dubok, spor, melanholičan glas obično praćen istom takvom muzikom. Iako je u početku imao ironično značenje aludirajući na preveliku nežnost i emocionalnost pevanja, vremenom je počeo da dobija pozitivan prizvuk. Neki od najvećih pevača svih vremena kao što su Frank Sinatra, Bing Crosby ili Nat King Cole (kasnije i Barry White) su bili smatrani krunerima.

Danas pred sobom imamo najsavremeniju reinkarnaciju takvog stila. Frank Ocean je tu sa svojim prvim solo studijskim albumom. Ovaj dvadesetčetvorogodišnjak se uvek izdvajao od svoje matične Odd Future ekipe što svojom nenametljivošću i neagresivnošću, što činjenicom da je najstariji u grupi. U poslednje vreme se mnogo prašine diglo oko njega zbog javnog pisma koje je uputio svojim fanovima u kome priča o svojoj vezi sa muškarcem koja se dogodila kada je imao 19 godina. Prašina se uglavnom digla u medijima, dok su njegovi fanovi i saradnici podržali takvo istupanje. Iskreno, Frankie ima takvu bazu fanova (u koju spada i autor ovog teksta) kojoj nije bitno da li ga privlače žene, muškarci, krave ili džigerice između dva rebra radijatora, dok god pravi ovakvu muziku.

….

Poslednje dve godine su vinule ovog momka u zvezde. Najpre je uradio mixtape Nostalgia, ULTRA koji je pobrao odlične kritike i postao nezaobilazan na svakoj dolazi-mi-devojka plejlisti. Zatim je gostovao na dve pesme na albumu Watch The Throne koji su zajedno uradili Kanye West i Jay-Z i u nekim trenucima im čak ukrao šou. Zatim je na zajedničkom Odd Future albumu OF Tape vol. 2 imao fantastičnu solo pesmu White (za koju smatram da je jedna od njegovih najboljih i ne mogu da prežalim što nije na ovom albumu). Na istom albumu je, na pesmi Oldie dominirao svojom strofom koja sadrži jedan od najboljih stihova u repu poslednjih godina (…bumpin’ oldies off my celular phone). Njegovoj popularnosti je još više doprinelo to što je album Channel Orange izbacio kao besplatan za slušanje nedelju dana pre roka, čime je prijatno iznenadio i obradovao sve fanove.

Zvuk ovog albuma je kao stariji brat Nostalgije. Sve je dovedeno na viši nivo, od dubine tekstova preko skitova do skladne raznolikosti (još više) svemirskih matrica od kojih je većinu producirao sam autor albuma. Frenkov dubok, hipnotišuć glas u glavnoj ulozi odlično se slaže sa džez, fank i elektronskim zvucima. Na njegov glas jednostavno ne možete da se naviknete i zato i ne može da dosadi. Album počinje intro skitom sa zvucima učitavanja igre sa prvog PlayStationa, što odmah udara na sentimentalnost slušalaca i priprema ih na ono što sledi. Tu su nam odranije poznate Thinkin Bout You koja je bila prvi singl i Fertilizer koje nas polako uvlače u Sierra Leone: divni, psihodelični oblak zvuka u kome samo treba da se prepustimo. Sweet life priča priču o bogatstvu i dobrom životu, ali i paradoksu u kome takvo stanje dovodi do učmalosti i siromaštva duha (…So why see the world, when you got the beach). Pharell se kao producent odlično uklapa u ovaj projekat. Pesma Super Rich Kids nastavlja temu razmaženosti bogate dece i lažnih prijatelja koji ih okružuju. Earl Sweatshirt gostuje na ovoj pesmi i čini se da je njegova deonica prekratka, ali odlično pogađa poentu (Too many bottles of this wine we can’t pronounce/ parent ain’t around enough / too many white lies – and white lines).

Pilot Jones je favorit iz senke na ovom albumu, (možda i najbolja numera) i govori o toplo-hladnim odnosima između ljubavnika. Frank pokazuje dve strane svoje muzikalnosti dokazujući da može da meša džez, soul i indie elemente sa rnb i hip hop zvukom na pesmama kao što su Crack Rock, Lost ili Monks. Pyramids, koju takođe znamo kao singl, je zarazna sa svojim elektro zvukom iz 80-ih i sadrži odličnu alegoriju o Kleopatri i piramidama koja se projektuje na današnjicu. Bad Religion u kojoj se Frank ispoveda taksisti je možda i previše patetična, ali je zanimljivo videti i čuti ovakvu krajnost. Andre 3000 gostuje na numeri Pink Matter, koja je praktično njegov teren sa prvih albuma Outkasta, fank i još fanka. Sporo, ali sasvim efektno. Album pre poslednjeg skita zatvara Forrest Gump u kojoj se Frank potpuno otvara i govori o svojoj ljubavi, temi njegovog kontraverznog pisma javnosti, koju lepo uklapa sa motivima iz istoimenog filma. Album ima 17 numera, sa pet skitova od oko minut, tako da je konačna dužina od 55 minuta odlično odmerena i nije preterana. Pesme se odlično slivaju jedna u drugu preko skitova i odlično su povezane u homogenu celinu. Takođe je zanimljivo kako ovaj album zvuči kada se sluša od poslednje pesme unazad (eto vam predloga za eksperimentisanje).

Sve pesme su na približnom nivou kvaliteta, a taj nivo je veliki. Odličan narativni stil koji Frank Ocean neguje ovde je još više napredovao. Možda je zamerka ovom albumu što nema veliki hit koji bi ga nosio na vrhove top lista, ali publici koja će ga voleti to nije ni bitno. Ovaj album predstavlja sledeći stadijum u evoluciji sklopa hip hop i r’n’b muzike i nadovezuje se na motive koje su doneli albumi koje su izdali Kanye West (808s & Heartbreak) ili Kid Cudi (Man On The Moon I i II). Iako je bilo teško nadmašiti prethodni mixtape, Franku je to u potpunosti pošlo za rukom, i to sa mnogo manje eksplicitnosti u pesmama. Narandžasti kanal najboje zvuči kada se sluša zatvorenih očiju, po mogućstvu sa dragom osobom. Ovo je jak kandidat za album godine i na kraju, ništa osim potpune, bezrezervne preporuke nema smisla.

Ocena: 4,5 / 5

Obavezno poslušati: Sve.

Zaobići: Čudnu numeru White na kojoj svira John Mayer, ali nema vokalnih deonica (ne mešati je sa već pomenutom pesmom sa OF Tape vol. 2).

Zlatko Todorović