Kada je marta prošle godine izašao album Lasers (o kome je već pisano ovde) i susreo se sa oštrim kritikama publike (da je previše pop), čest komentar je bio da se ne bi digla tolika prašina da je bilo ko drugi odradio ovakav album. Ali, odradio ga je Lupe Fiasco, reper koji je postao poznat po svojim tekstovima koji su upereni protiv negativnosti u društvu i u sistemu. Godinu i po dana kasnije, oslobođen od stega izdavačke kuće, Lupe je opet tu sa svojim novim albumom. I sam naziv albuma nagoveštava povratak korenima sa nezaboravnog debi izdanja Food & Liquor iz 2006. Ovaj album dolazi u teškom trenutku za Lupeov rodni Čikago, koji je pogođen talasom maloletničkog nasilja, obračunima bandi i ubistvima u sred bela dana. Ovaj grad je nosio veći deo inspiracije u dosadašnjoj karijeri ovog izvođača, a sada više nego ikad Lupe brine za svoj grad i ukazuje na loše stvari koje se u njemu dešavaju. Rezultat ovoga je i netrpeljivost mlađih čikaških repera prema njemu, posebno Chief Keefa i ostalih koji veličaju gore pomenuta dešavanja.

Odmah bih skrenuo pažnju na problem sa kojim se možda može susreti ovdašnja publika: Naime, da bi se dobila potpuna slika o ovom albumu, potreban je određeni nivo informisanosti o dogadjanjima u SAD, tako da na trenutke neke strofe mogu delovati nejasno. Ovo je uopšte problem sa internacionalnom publikom, negde više, negde manje, ali nije na odmet da se napomene.

Na prvo slušanje je uočljiva razlika i disbalans između prve i druge polovine albuma. U prvom delu se nalaze kvalitetnije pesme i one koje su izbačene kao singlovi. Negde na polovini, tempo se usporava i sa konkretnih prelazi se na opšte teme koje malo umrtvljuju tok albuma. Odmah na početku je Stange Fruition, koja prenosi jednu od glavnih poruka ovog albuma. Lupe lamentira nad mladima (u Čikagu i sličnim mestima) koji su izgubljeni u monotonom materijalizmu i nasilnoj noti hip hop kulture, kao i uticaj koji ona ima na društvo. Zatim sledi Ital (Roses) koja govori o pogrešnim stvarima na koje se troši novac, kao i o nesposobnosti onih koji su se brzo obogatili (mladi reperi?) da efikasno troše i štede svoj novac. Tekst je kompleksan mnogo više nego što je potrebno; Ova pesma podseća po kontekstu na Aquemini grupe Outkast. U toj pesmi Big Boi kaže: „Let your paper stack instead of going into overkill / pay ya fuckin beeper bill bitch“, a Lupe kaže „…It’s called being fiscally responsible“. Sami procenite koja poruka bolje dopire do publike. Ovo je generalna mana lika i dela Lupe Fiasca, što je ponekad previše pompezan i previše komplikovan, a iste stvari može reći (ili uraditi) jednostavnije. On je možda i svestan toga i kaže „I know you’re sayin’, ‘Lupe rappin’ ‘bout the same shit’ / Well, that’s ‘cause ain’t shit changed, bitch“. Možda je istina da se ništa nije promenilo, ali nije se ni sam Lupe promenio i eto nam protivrečnosti u koju autor sam sebe upliće.

Pesma Around my way (Freedom aint free) je prvi singl sa ovog albuma i za matricu je uzeta legendarna T.R.O.Y. Pete Rocka i CL Smootha. Lično ne volim korišćenje klasika u novijim pesmama (čak se i sam Pete Rock protivio tome) ali ovde to zvuči sasvim korektno, iako originalna verzija ostaje nenadmašna kao jedna od najlepših rep pesama ikada. Lupe ovde pokušava da ceo svet strpa u četiri minuta, što mu začuđujuće lako i uspeva. Od srednjoškolskih ubistava, preko rata u Iraku do uragana Katrina, on ukazuje na sve što je loše i stvara sliku sveta koji je poludeo i izgubio se. Audubon Ballroom i Bitch bad se dotiču dva tabu izraza koja su rasprostranjena u repu: „nigga“ i „bitch“. Tekst na ove dve pesme je prostiji i fokusira se na probleme portretisanja ljudi u pop kulturi i probleme koje tako nešto nosi. Bitch bad donosi odličnu priču, u rangu jedne Kick, Push o deci koja odrastaju okružena lošim izrazima koji im postaju najnormalnija stvar. Put em up je prva pesma koja se koncentriše na Lupea kao repera. Igre reči su zanimljive ali je matrica previše slična ostalim pesmama, i ostaje utisak da bi bolje zvučala sa „veselijom“ podlogom.

Tu negde je ta polovina albuma na kojoj posle početne energije tempo pada. Pesme kao što su Heart Donor, Battle Scars i Brave Heart donose nabacana osećanja ljubavi prema dobrim stvarima u životu, ali deluju monotono i slabo. Album zatvara Hood Now, u kojoj Lupe zaokružuje motive o crnačkoj kreativnosti suočenoj sa mnogim preprekama. Ovde Lupe pozicionira hip hop kao nastavak autentične crnačke kulture i veliča zaostavštinu džeza, bluza pa čak i „bling bling“ fenomena i ova pesma vrlo kvalitetno zatvara album.

Utisak je da ne bi škodilo malo raznolikosti u bitovima, koji su lenji i čine da i tekstovi u nekim delovima postanu monotoni. U produkcijskom delu nema nekih zvučnih imena kao na ranijim albumima. Najjači trenuci na albumu su oni u kojima Lupe pokazuje svoju poniznost i gde najviše izražava emocije: „I shed tears, I don’t know what really matters anymore“. Omot albuma je čista crna slika, za šta je inspiraciju autoru dao legendarni Johhny Cash i njegova pesma Man in black. Ako je ovo poslednji album, kako je sam Fiasco najavio (mada lično ne verujem u to), može se reći da je dostojan očekivanja i kvalitetan. Samo je šteta što je sav kvalitet stao u prvu polovinu albuma.

….

Ocena: 3.5 / 5

Obavezno poslušati: Around My Way (Freedom aint free), Bitch Bad, Hood Now

Zaobići: Battle Scars, Cold War

Zlatko Todorović