Povraća mi se od lekova protiv bolova. Povraća mi se od bolova u zubima. Od televizijskog programa. Od internet piskaranja. Nije to sirovi hejt, povraća mi se zaista. Držim lavor pored stolice. Povraća mi se od toga što sve što napišem mi deluje isuviše mekano. Mlohave reči. Povraća mi se od toga. Počinju reklame. Neonska sranja koja svetle po monitorima i bulevarima naprosto žele da ih zapljusnem. To moje unutrašnje JA želi da im stavi do znanja šta misli o njima. Nisam ljut. Nisam nezadovoljan. Zapravo sam vrlo srećan čovek. Ali mi se peglira od svega toga što se uvuklo u moj život, krišom, bez da sam i mogao da biram, bez da sam mogao da kažem: ”Odjebi, ne uklapaš mi se u život.”

Ne znam da li sam spomenuo, ali povraća mi se.

Čitam vaše statuse na Facebook-u i… ne čitam vaše statuse.

Čitam Sartra. Mučnina.

Povraćam.

Onda se probudim posle dva dana i imam užasnu želju da budem onaj stari. Ne životno. Kreativno. Da me zanimaju stare teme, da varim svet na stari način. Bio je to dobar način. Sirov, ali dobar. Bez puno analize. Direktno u meso na slepo. Al’ te neke davne rane valjda ne dozvoljavaju da budem više toliko sulud. Tako to ide kad uđeš u određenu starosnu dob. Tako organizam obezbeđuje svoju održivost. Tako čovek preživi.

Ne znam da li sam spomenuo, ali život mi izgleda kao sve prljaviji dijamant.

Hvatam vaše osmehe i…hrabrim svoje pobede.

Čitam Knuta. Glad.

Život.

Pobeda.

frkekodfrke.tumblr.com

Sreća.