Svi nešto kukaju kako vreme leti. Letimo i mi, svako za svojim prioritetima… Neko za novcem, neko za karijerom, neko za ženama, flašama piva, visokim potpeticama i slično. Letimo, a nemamo krila. Letimo sa nosem zabodenim u zemlju. U eri hiperprodukcije gluposti i vulgarnosti svi postajemo jednaki, svrstani u isti koš. Lud si ako ne piješ. Glupa si ako ti dečko nije fudbaler. Nisi talentovana ako nisi snimila album i omogućila svojim silikonima da “zevaju” sa scene. A tek ako ne ideš u Abu Dabi na letovanje… Pa promašaj si koji ne zaslužuje da živi.

Sa strane gledano čovek bi rekao da se kod nas novčanice skidaju sa drveta, ali istina je da novčanica jedva ima i u banci… O drveću da i ne govorimo. Tigrice spržene kose i narandžastog tena ili odvajaju od usta za krpice ili noćnim aerobikom dolaze do džeparca. Pokvareni zubi takvima ne smetaju, jer dotična neće pričati puno, ona je tu da radi. Ona je tu da zamahne svojim umetkom kada ulazi u besan automobil, da svoje “Seka Aleksić” nokte promoviše pšušeći damske cigarete… Ne mora ni jesti, jer ona sebe ne doživljava kao živo biće, već kao lutku čija je misija da obiđe sve “cenjene” splavove i postelje.

….

I, da, možda jednog dana neka takva postane i žena nekog tajkuna… Tada će sigurno moći i da ručka, jer srediće i zube, a još uvek će umeti da žvaće. I sve će drugarice da joj zavide, jer će se njeni silikoni smočiti u svim morima ovoga sveta. I, naravno, dobiće amneziju, kao i sve novopečene bogatašice. Neće se sećati bajatog hleba, buvljaka i svog sobička metar sa metar. Neće se sećati nikoga i ničega, jer postigla je šta je htela – sada vodi život na visokoj bedi.

- Sonja Josipović -